"Jednog jutra se muž posle nekoliko sati ribolova vratio i odlučio da će da malo dremne a žena je tada rešila da se sama izveze malo čamcem na jezero premda se na njemu sama baš i nije najbolje snalazila. Upali motor i izveze čamac na jedno usamljeno mesto, baci sidro, izvadi knjigu i nastavi da uživa u tišini i da čita svoju knjigu.

Uskoro naiđe ribolovni inspektor u svom čamcu, pristane uz ženin čamac i kaže:

- Dobro jutro gospođo. Šta to radite?

- Čitam knjigu, odgovori ona (i pomisli zar to nije očigledno?)

- Nalazite se na delu jezera rezervisanom za sportski ribolov, obavesti je inspektor.

- Žao mi je gospodine, ali ja ne pecam. Ja samo sedim u čamcu i čitam

knjigu.

- Da, ali u čamcu imate sav pribor potreban za pecanje i što se mene tiče mogli bi sa pecanjem otpočeti svakog trenutka. Biću primoran da vas povedem sa sobom do stanice i da protiv vas podnesem prijavu, reče on.

- Ako vi to zaista i uradite onda znajte da ću i ja protiv vas podneti prijavu, ali zbog silovanja, odgovori mu žena.

- Ali, pa ja vas nisam niti dotakao!?, reče inspektor.

- Da, ali vi za to imate sav potreban pribor i što se mene tiče mogli bi sa tim otpočeti svakog trenutka..."

...

Dakako, posle kiše Sunce dolazi (Sunce mu njegovo).

Ovi sa juga i sa nešto više nadmorske visine (Moji po krvi), govore mi da sam "Previše fin", "Uštogljen", "Neopušten", Netemperamentan". Ovi ostali (Moji iz komšiluka) imaju običaj da koriste reči kao što su: "Neizbrušen", "Sirov", "Balkanac", "Nikad od tebe gospodin". (I prve i druge svojatam kao "Moji", mada bi i jedni i drugi najradije prećutali to da sam "Njihov", iako se međusobno sasvim lepo druže, kada im treba).

Jedna gospođa iz Beograda (Davno je to bilo), sa kojom sam imao zadovoljstvo da sat i po provedem u ugodnoj ćasci, vraćajući se iz Prestonice autobusom u Novi Sad, rekla mi je, reagujući na moju tvrdnju da sam Lala: "A, ne, vi ste dinarski tip. Odmah se vidi." - dodajući nešto tišim glasom: "Ne, ne sa tom glavom".

Mozgajući, kasnije, na temu šta je moja slučajna saputnica mislila kada je spomenula moju vugla (Velika, ovnujska, goveđa, kvrgava, rošava, bez vrata), pomislio sam kako, ipak, budući da je delovala kao sasvim fina i dobronamerna žena, nije želela da me uvredi ili da na bilo koji drugi, nedoličan način komentariše moj izgled. Dobro, možda je imala na umu činjenicu da imam veliku glavu (Za tako niskog čoveka... ma, ne, sedeli smo jedno pored drugog, u busu i mislim da nije imala predstavu o mojoj visini ili nizini). Verovatno sam joj izgledao previše grubo. Naspram blagoglagoljive prirode. Onda je sve to zajedno, napravilo ukupan dojam. Kao kontrast ili tako nešto.

Za ove sam ovakav, za one onakav. Avaj, građani sveta su drugačiji. Prijazni i opušteni. Rado viđeni i sa njima se čovek oseća kao sa iskrenim ljudima. Bez manira, ali sasvim pristojnog vladanja. Primereni, puni razumevanja i uklopljivi. Nenametljivo radoznali. Duhoviti, ali tako da njihove šale ne pogađaju nikoga, a svi se smeju. Strpljivi, urbani (...ali bez da podvlače to koliko su urbani), upućeni u muzičke trendove, ali i dobri poznavaoci muzičke istorije. Ljubopitljivi kada su u pitanju specifični lokalni začini. Predusretljivi. I nemaju ovakve glave.

Sećam se kako je naša prijateljica N. reagovala kada je čula da sam rešio da se oženim: Od sve kreativnosti, ti se ženiš. Pored svog truda i silne želje N. nije uspevala da nađe pravog i osim što je tom rečenicom ogolila lošiji deo sebe, mislio sam da znam šta je još imala na umu.

U godinama posle Karlovačke, mojim neuspelim pokušajima da upišem Likovnu, osim što sam krao vreme za sebe, pokušavao sam da vratim one dane. Ti dani se nisu vraćali i umesto njih došao je rat.

Naravno, vreme je prolazilo i nailazili su neki drugi lepi momenti. I oni su, međutim, nestajali da bi ih, nešto kasnije, zamenili novi. Mislim da i to neko zlatno doba MB, o kome se u poslednje vreme ovde dosta piše - liči.

Voleo bih da mogu da kažem da sam nekim od tih dana doprineo. Ipak, ako sam nešto naučio, onda je to prihvatanje sopstvenih ograničenja. Mislim, na kraju krajeva, ako baš nisam u stanju da smislim neki dobar štos, mogu barem da razumem i da se nasmejem kada neko drugi to uradi. Ukoliko, pak, i ne razumem, umem da prepoznam mesto, pa ću kasnije da se potrudim da razumem. U svakom slučaju, u dobrom društvu, makar će se prorediti te situacije u kojima čak i ne prepoznajem mesto. I to je nešto.

Slična stvar me muči ceo život, kada je muzika u pitanju. Nemam sluha. Zapravo, na samoj sam granici. Naime, prepoznam kada neko falšira, osetim i kada ja falširam, ali nema šanse da ispravim. To mi ne smeta da posećujem koncerte, svirke, da se radujem što moj klinac svira klarinet, da zviždim i pevam pod tušem, a bogami i šire. Osim kada je ozbiljno, onda se samo smeškam...

Nedelja kao dan je u redu. Rodio sam se u nedelju, oko 10:00 h. Kao mamurluk.

Ja volim da kažem Pred nedeljni ručak.

Za večeras bih završio. Ko zna ko može da bane u ovo (ne)doba. Ne doba dana, nego onako generalno. Kakva karakondžula od blogera koji pati od nesanice.

I ko zna od čega sve ne...?

Mogao sam se roditi u Beogradu. Da je bilo sreće, moja majka bi se rodila u Beogradu. Krenula je tamo u školu, ali uskoro je počeo rat. Možda je, zato (zbog polaska u školu, ne zbog rata), nešto kasnije, pronašla nešto od Beograda u mom ćaletu. Nije išlo i ćale se vratio odakle je i došao.

Na povratku, ćale je svratio u Čikago. Mogao sam, dakle, da se rodim i u Čikagu.

Ćale mog dede je početkom dvadesetog veka, takođe, zapalio u Čikago. Da je bilo sreće, moj deda bi se rodio tamo. To bi povuklo sled događaja u kojem bi se možda i moja mama tamo rodila i sve bi bilo onako kako bi bilo.

Ovako, mojoj majci je danas rođus. I to osamdeseti. Mislim da neću to isto doživeti da sam još ovoliki... Ipak, kevo srećan ti i nedaj se.

Izašao sam iz busa kod LD marketa. Prešao sam ulicu na raskrsnici sa Balzakovom. Uputio sam se prema TC Atrium i onda skrenuo levo. Prošao sam pasaž pored apoteke i obreo se u neočišćenoj Jozefa Marčoka.

Svugde uz put ljudi su se okupili ispred zgrada sa motkama. Nekoliko njih pokušava da lupanjem, skine one ogoromne i potencijalno po život opasne ledenice, dok ih jedan ili dvojica navode. „Levo, levo, stani! Malo desno... dobro je!“

Naš čovek je željan reda, da bude koristan. Niko se, doduše, nije sam setio. Dok nije čuo na TV. Zbog nečega mi se slika naših komšija koji lupaju stalaktite (ili stalagmite, nikad nisam skapirao koji su koji) od leda koji vise po olucima, sa balkona i simsova, umiksovala sa nedavnim slikama sveopšte podrške, svedržavnog naricanja, aklamativnog odabiranja, okupljanja po fiskulturnim salama.

 Možda nije isto. Možda je nepravedno. Možda je nepravedno prema našima, ili prema njihovima. Ili i prema jednima i prema drugima.

Pomislio sam kako nema šanse da sam još ovoliki i još da stanem na štikle. A kamoli...

Najrazličitiji povodi mogu da dovedu do situacije u kojoj isplivaju strašne ljudske slabosti. Mešavina malog IQ, manjka samopoštovanja, straha i nemoći, mislim da retko idu zajedno. U jednoj osobi. Ukoliko, pak, nekad sretnete jedinku sa takvim koktelom u sebi, znaćete o kakvom tipu vam pričam.

Pokušavao sam, čini mi se bezbroj puta do sada, da sebi nekako objasnim o čemu se radi. Nije išlo. Ne do kraja. Ne na način koji bi me zadovoljio.

Rekoh onomad:  „Postoje ljudi koji mogu i najteže situacije da učine još težim“. Slično je, zbilja.

Kolega Pera je prevalio preko usta sledeću odvratnost: „Ta glava nije za dve noge“ (Istinski je grozomorno. Izaziva slike kao u filmu: „Bolnica Britanija“ ili knjizi i filmu „Ostrvo doktora Moroa“. Nisam mogao da se otmem porivu da nekoliko trenutaka mozgam o tome. Na koliko nogu je mislio? Četiri – očito se radi o nekakvoj stoci. O nekom  pojedninačnom, konkretnom grlu. Šest  -  jebote to je već insekt: Žohar ili bogomoljka ili šta? Osam!!! Uh, reč je već o zglavkaru poput pauka, ili škorpije, ali ni to se ne uklapa sasvim. Premda, sve od navedenog stoji, ali po malo... tako da je očito namerno nedovršena insinuacija o glavi koja zahteva stanoviti broj nogu, koji kontam da ne može biti manji od dve, a u samoj izreci se tvrdi da dve nisu, dakle mora biti najmanje tri ili više, pa bi me razvijanje teme o biću na tri noge, odvelo sasvim na stramputicu, stazom kreiranja nekakve psihodelične himere, te sam odustao, učinila da se ograničim na navedene produkte biologije).

Idem onom stazom između dve ogromne gomile snega. Ima mesta taman toliko, koliko je neko pre mene uspeo da utaba. Jednosmerna. Još samo jedan korak i to je to.

Međutim, ona žuri. Potrebno je dve sekunde strpljenja. Logično je da stane i da me propusti. Praktičnije je, boga mu, nego da se ja vraćam celom dužinom, ili da oboje gacamo po dubokom snegu.

Mlada je. Skapirao sam da ima ne više od dvadeset jedne ili dve. Kreće pravo na mene. Potpuno je zgranuta što ne samo da se nisam sklonio, nisam, dakle, zagazio u dubok sneg, nego sam je još i odgurnuo. Da se razumemo, sa mojih stotinak kilograma i nije potrebno da, baš, gurnem nekoga (Dobro od prošle godine sam, hvala bogu, počeo da „skidam“ telesnu masu i nisam više „metar čoveka“, ali svakako sam znatno krupniji od nje sitne, ali uporne, a i jebi ga, jači sam). Protestuje, kao, zato što se ne sklanjam. Kažem da je mogla da sačeka da načinim taj jedan korak i ne osvrćem se.

Zamišljam je kako stoji do kolena u snegu, raširenih ruku i gleda. Zblanuta. Ispričaće to, kao, „Zamislite drkadžiju...“ - potpuno nesvesna svoje nesvesti. A došla je na studije i trebalo bi da ode obrazovana. Ili da ostane, svejedno.

Kada ovako zaveje, najradije bih se ušuškao i ne bih izlazio. To sam vam već rekao. Ono što vam nisam rekao je činjenica da me iz toga, najčešće trgne, nešto spolja. Znači nije depra. Znači, privremeno je.

Nedostaje mi leto. Nedostaje mi more. Rovinj. I one bašte. Lepe ženske noge i stopala u sandalama. Sa kaišićima.

Istina je da postoje stvari koje je lepo videti. Na žalost, mnogo je više onih koje je bolje da čovek ne primeti.

Voleo bih da ne primećujem. Ideš, tako, i ne primećuješ.

-          „Kao krv. Sličnog su sastava. To je dokaz da smo svi potekli iz vode. Iz mora, kapiraš?“

-          „Zar nismo svi nastali od majmuna?“

-          „Ne znam, ti možda jesi.“

-          „Rekao bih da si i ti. Od nekog vodenog majmuna.“

-          „Budalo... U vidi ovu!“

-          „Tako bih se rado majmunisao sa njom.“

-          „Ja bih voleo da se zajedno kupamo u moru.“

-          „Da se zajedno morski majmunišemo i da nam one slane kapi budu svuda po telu.“

-          „Beži bre, pederu!“

-          „Ne ti i ja idiote.“

-          „Pogledaj, seda za onaj sto.“

-          „Možda čeka drugaricu?“

-          „Aha...“

-          „Šta ako se, umesto drugarice pojavi neki gorilko?“

-         „Ti ga zadrži spikom o zajedničkom vam pretku, a ja preuzimam lepojku.“

-          „Ćuti, dolaze joj drugarice.“

-          „Jao, vidi koliko ih je... je’n, dva, tri... u bog te!“

-          „Mojne sada kao u onoj smešnoj reklami...“

-          „Šta, da izbrojim trinaest riba? Zar nije bolja ona crna maca, a?“

-          „Ne vidiš ti ni belu macu.“

-          „Što, da ne viđam možda bele miševe? Onako, po tebi? Po tvom, kao, stanovištu, a?!“

-          „Mojne se žišlo.“

-          „Šta mojne...?“

-          „O, evo i macana. Znao sam. Pogle’ onog, stvarno liči na majmuna.“

-          „...a vidi mu džipa.“

-          „Opa, pogle’ stajling. Je l’ to nova kolekšn?“

-          „Ne seri. Znaš pošto je jedna takva šulja?“

-          „Š’a me boli ona stvar?“

-          „Radim pola meseca za ovo što điđan nosi na sebi...“

-          „Ma koga je briga?“

-          „Alo, bre?! Dvanaest dnevnica za njegovu novu usranu kolekšn!“

-          „Misliš da on radi? Kao, za lovu... za platu, otkud znam? Nemoj da te pomeraju takve stvari.“

-          „Pusti.“

-          „Šta je?! Ko ih bre jebe, ’oćemo još po jedno?“

-          „E, ja bi’ da krenem...“

-          „Kud bi sada, kad vreme ti nije?“

-          „Nemam pojma, nekud. Na more, tamo gde je voda slana...“

Kada ovako zaveje, najradije bih se ušuškao i ne bih izlazio. Nekako prekrije sve. Kao kada leti, na suncu, sve izgleda lepše i onda nema veze.